Moje ime je Krešimir Feigl i prevalio sam pola stoljeća. Prije otprilike tri godine supruga Renata i ja krenuli smo šetati, hodati i planinariti s timom Pahuljice. Tko zna bismo li se toliko pokrenuli da se s njima nismo skompali. S njima smo krenuli i na trail utrke – hodajući…
- Marketing -
Prvi hodajući kilometri u ligi Hrvatska trči
Tako smo, vidjevši skupine trkača, dobili inspiraciju i počeli laganini trčati po kvartu. Prvo na sportskom igralištu krug – dva, pa oko kvarta, na Bundeku i na kraju po nasipu.
Ni supruga ni ja nismo se nikad bavili sportom niti ikaj trenirali. Tjerali smo i motivirali jeno drugo. Prve prijavljene utrke bile su u našoj blizini i to one najkraće. Tri – četiri do pet kilometara. Jedva!
S vremenom smo povećavali dužine i prijavljene utrke. Što trailove, što gradske. Danas oboje istrčimo cenera! 🙂 Prve smo kilometre u ligi Hrvatska trči prehodali, dok danas to odrađujemo trčeći. I sve, naravno, u timu Pahuljice.
Trčeći sve više utrka, upoznali smo hrpu odlične škvadre – kaj nabrijanih, kaj rekreativaca kao i mi – i stekli prekrasna prijateljstva. Pozdraf škvadro!
Na najsretniji datum – operacija karcinoma
No priča tek počinje… Prije godinu i pol dijagnosticiran mi je karcinom mjehura te sam u veljači 2022. operiran. Navodno je 22. 2. 2022. najsretniji dan, a ja sam tad zaprimljen u bolnicu. 🙂 Operacija je odrađena cistoskopski, odnosno nije bilo reza, kaj je dobro za gibanje. Međutim, cistoskopski znači putem urino trakta. Bljak!
Otprilike svaka tri mjeseca primam terapije koje me smlave i moram ispočetka otpočinjati trenirati da dođem do pet kilometara u komadu. Dotle se supruga brine za mene. Fala, ljubavi!
I tako onda trčim kad mogu, šećem kad mogu…
Zen ili snaga samotnjačkog trčanja
Kad si sam… Kad trčim sam onda si vužgim muziku i udri. Pa se u mislima vrti malo nekaj problemof, malo kaj trebaš zbaviti i meni najčešće – Molitva. Da, nekak si sâm s mislima i imaš vremena. 🙂 Zahvaljujem i molim. A onda… skoro pa nikaj – prazno… Samo ti i vizura u daljini, zen.
Isprazniš misli i na nekom autopilotu trčiš rutu koju već znaš. Samo disanje i muzika u pozadini. Uživancija!
“Kad trčim ulicama di sam jučer bil u autu“
Utrke su neka druga brija. Prvo na startu vidiš poznatu škvadru – komentari, nabrijavanje, podrška umornima i nemotiviranima. Pa glasna muzika za razgibavanje. I onda sam trk. Drukčije je kad pokraj tebe trče još stotine trkača – kaj ispred, natjecatelji, kaj iza rekreativci kak i ja. Ali te ta silina ljudi, energije povleče i trčiš brže, bolje, gledaš škvadru ispred i “loviš“ nekog. I to mi daje dodatnu snagu. A kad ga prestigneš, nekak imaš osjećaj… hmm, male pobjede? Da, tak nekak! Nije to nikakvo natjecanje, nego sam trenutni poticaj da još malo ubrzaš. Naravno, škvadra kaj mene prestigne od mene dobiva poštovanje i divljenje. Samo tako naprijed!
Dodatni poticaj na gradskim utrkama za mene je kad trčim ulicama di sam do jučer stajal u autu u prometu, a sad su prazne – ali(!) pune trkača. Kad trčiš prek trga okružen prvo redom trkača, a onda redom navijača. Fantastično! I pogled naprijed – pak vidim stotine glava, leđa kak trče popunjavajući ulicu od lijeva do desna i naprijed dokle ti pogled seže. Prekrasno!
Slatke muke po trailu
Trčanje uzbrdo. Da, muka! Smanjim korake, stišćem i probam otrčati. Ak nejde, nejde pak othodam ostatak uzbrdice. Nizbrdo sam prvo vrijeme kočil. Kaj je “fino“ naporno, onda sam jemput probal – prihvatiš nizbrdicu, produžiš korak i samo se spuštaš, malo ko luđački ali ide. Fakat ide! Doslovno letiš! Naravno, tam di vidim sljedeći korak da se ne strovalim.
U trailu si malo sa škvadrom pak ti oni daju ritam, dok se ne razvlečete. Onda si sam i pičiš. Dio v šumi mi je navek kak da si v tunelu – samo uska stazica i tvoje noge korak po korak. Nema buke, vreve, samo tišina i zelenje. Onda dođeš na dio livade pak vidiš di si i di su drugi. Možda te malo i sunce osvijetli.
I za kraj – najte kaj zameriti!
Prvo, škvadro, nemojte kaj zamjeriti ako prijavim utrku, a ne odradim je. Bit će da sam… pa, slab.
Drugo, najdublje isprike svima koji me vide pokraj puta, staze, ceste da pišam. Eto, ne mogu si pomoći.
U svakom slučaju, puno mi znači vaša podrška – svako srčeko, svaki palac gore! 🙂 Naravno, podršku supruge i prijatelja da ne spominjem. Fala ljudeki!
Piše: Krešimir Feigl