Zovem se Marija. Imam 20+20 godina. Najveći mrzitelj trčanja, donedavno. A priča ide ovako.
Muž se oduvijek bavio sportom. Ja samo ono malo na tjelesnom. Trčala sam jedino za busom par stanica ili ako netko zove da se markira sa sata. Dobili sina 2010. Kad je napunio 5 godina, počeo plivati u triatlon klubu. Malo po malo i muž se počeo baviti triatlonom. Odlično. Mama brine o svemu, samo me nemojte da trčim. Navijat ću, prati dresove, čekati i slikati na tranzicijama.
- Marketing -
2018. Drugi put trudna, Wingsi. Muž me ni više ni manje nego u drugu zonu prijavi. (Prijave bile dok još nisam bila trudna). Kaže Ivan (sin) : “Mama, idemo ti i ja trčati za brata”. I kad nisam trudna ne volim trčanje, a kamoli trudna. I ajde. Nas dvoje i bome 5 km. Nitko sretniji od nas.
Kako smo često bili na utrkama, što sinovim što muževim, najveći gušt mi je bilo toliko pozitivne energije , toliko zadovoljnih i sretnih ljudi koji se druže. Navijaju i podržavaju jedni druge. Zajedništvo. I tako ja malo po malo počela trčati. Dva puta tjedno pilates i dva puta po 5 km trčanje. Uvijek se nađe vremena za trčanje, bitna je organizacija.
Svaki dan se pogledam u ogledalo i kažem si, šta ti se dogodilo?
Mlađi sin isto voli sport. Trči i pliva uz brata, tatu i naravno mamu. Najbolje provedeno vrijeme, jer smo uvijek zajedno.
Sad čekam svoju prvu desetku, jer mi je muž dužan Hokice. (Samo on to još ne zna) 😀
Kaže on ovako: “Kad sam ja počeo trčati, trčao sam u Startasicama.” E reko ti si počeo s 15. Tvoje kosti su tad bile mlade. Ja sam počela s 20+20. Moram imati dobre tenisice za stare kosti.
Napisala Marija Zrinušić